Само је записано трајно –  Листић из културне историје Пријепоља

Само је записано трајно – Листић из културне историје Пријепоља

Милешевски културни клуб „Свети Сава“ баштини традицију Првог црквено певачког друштва „Свети Сава“, основаног 1904. године у Пријепољу. А како је то било сведочи Дико Зиндовић у тексту објављеном на тридесетогодишњицу оснивања друштва, 1934. године у листу „Рашка“ који је издавао и уређивао правник и новинар Миливоје Жугић у Пријепољу. Следи интегрални текст Дика Зиндовића.  

Ове године навршује се 30 година од оснивања српског православног црквено-пјевачког друштва “Свети Сава” у Пријепољу. Ово друштво је учинило веома много на просвећивању својих чланова и околине. После светског рата свој рад у овом правцу друштво је наставило под именом „Читаоница” која и данас постоји и има веома богату књижницу. Приликом ове 30-годишњице сматрам за потребно да бар у блиједим сликама опишем постанак и развитак друштва “Свети Сава”, и да, уместо тамјана, са ово неколико ријечи, окадим гробове његових преминулих чланова.

Друштво је основано 1904 године. Оснивачи су били уважени прота г. Јован Госпић, покојни Ђорђе Јакић, учитељ и потписати. Главни циљ друштва није био пјевање у цркви, као што је гласила друштвена фирма, али нама члановима је било стало до тога да друштво интимно вежемо за цркву, јер је она тада била код нас центар нашег народног живота под црквеним кровом били смо најбоље заштићени од власти.

Идеја оснивања овог друштва била је веома добро примљена међу омладином па се одмах уписао приличан број мушких чланова. Од женских се у почетку уписала само г-ђица Стана Петровићева, учитељица. Први председник је био прота г. Јован Госпић. Пошто је он дао оставку за председника је изабран г. Сретен Вукосављевић. Када је он напустио Пријепоље и отишао за Црну Гору за председника је дошао потписати. У прво вријеме рад друштва се састојао из припремања забава чији је приход био намењен искључиво за помагање сиромашним ученицима овдашње српске основне школе. Пошто није било спремног хоровође који би предавао нотално пјевање, пјевало се без нота у два гласа. Прве године је приређена светосавска забава са позоришним комадом “Шаран” од Јована Јовановића Змаја. Грађанство до тада није имало прилике да гледа позоришне представе, па је било одушевљено. Од истог прихода одмах је сиромашним ученицима купљено више пари веша, обуће и одијела. Тако смо радили двије године. Доласком г. С. Вукосављевића за председника друштво је проширило свој делокруг рада. Главни циљ постаје друштвено и интелектуално образовање својих чланова. У том циљу оснива се друштвена књижница. Темељ је ударен са књигама добијеним за поклон од појединих чланова. Затим је набављена целокупна библиотека браће Јовановића из Панчева, као и неколико кола Српске књижевне задруге. Касније су набављена сва издања Матице српске и СКЗ. Чланови су књиге добијали бесплатно, а нечланови су плаћали пет крајцара месечно. Колико је омладина била жељна књиге и воље да се просвећује најбоље се може видети из броја њига које су узимане на читање из књижнице. Често је број издаваних књига прелазио пет стотина месечно.

Осим тога, сваке недеље и празника кад није било забаве или позоришне представе организоване су сједељке за чланове и њихове породице. Улаз је био бесплатан и одржаване су у згради Основне школе. На тим сједељкама читана су дијела српских писаца, одржавана предавања како национално васпитног карактера тако и о лијепом понашању у друштву, о чувању народног здравља, тако и о другим корисним стварима. Највећа пажња пак поклањала се раду на јачању националне свијести и пропагирању идеје свој своме. Поклањано је доста пажње давању позоришних представа васпитног карактера. Друштво “Свети Сава” је на свом репертоару имало ове комаде: Шаран, Ђидо, Честитам, Љубавно писмо, Два цванцика, Избирачица, Подвала, Кир Јања, Зла жена, Београд некад и сад, Под маглом, Кнез Иво од Семберије, Покондирена тиква, Јазавац пред судом, итд. Сем ових, давани су и неки комади у једном чину, кратки, које је Г. С. Вукосављевић преводио са немачког. Похађање позоришних представа и концерата грађанству је било душевна храна па их је радо посећивало.

Прве кулисе за “Два цванцика” цртао, нам је наш земљак г. Милан Минић, сада архитекта у Београду, а после нам је скоро све кулисе радио његов брат покојни Милош Минић, који је као ђак-наредник погинуо у светском рату. Наравно све је то радио бесплатно. Дилетанти су постепено улазили у финесе и танчине игре тако да су мирне душе могли играти и пред публиком која је навикла да гледа праве глумце. Ради илустрације како су играли навешћу овај случај. Давали смо кнеза од Семберије. Наравно овакве ствари без знања власти. На ту представу ипак смо позвали два турска санитетска официра, лекара и апотекара. Обојица су били Јермени и наши пријатељи. Иконију, мајку кнеза Иве, играла, је г-ца Дара Бојовићева тако природно, да кад је она изнијела из куће икону и кандило да прода за откуп робља, оба официра, иако нису знали српски, гушили су се у сузама. Маскирање је такође било добро. Карактеристике ради напомињем да је у једном комаду кога је г. С. Вукосављевић “сочинио” из Кочићевих прича “С планине и испод планине” покојни Милун Куртовић, који је играо Брадару, био тако маскиран да га ни жена није могла препознати.

У овом раду наилазили смо на велике тешкоће које су нам причињавале турске власти. Више пута били смо у опасности да полиција не бане у књижницу па књиге конфискује, а нас похапси. Те опасности смо умјели сретно избећи. Књиге смо растурали по кућама својих чланова, а кад опасност мине ми их опет прикупимо. Било је случајева када смо огњишта дубоко раскопавали да би у рупе под њима књиге могли сакрити. Дешавало се да нам власти забране окупљање у у школи и припремање за забаву. Тада би се окупљали редом код кућа својих чланова где смо вршили вежбе из пјевања и пробе позоришних комада. То смо чинили под изговором да су то домаћа сијела на којим се омладина весели и забавља како се то у оно доба чинило. Једном приликом пред Светог Саву ондашњи кајмекам (срески начелник) злогласни Назми беј, преко комесара полиције, наредио нам је да салу у којој ћемо одржати забаву, не смијемо украшавати српским тробојкама. Ми тврдоглави, какве нас је Бог дао, не само да ту наредбу нисмо послушали него смо поред сале у којој је држана забава и капије кроз коју се улазило у двориште окитили тробојним барјачићима па смо чак и завесу на позорници изградили у виду српске тробојке. Оваква наша дрскост фрапирала је самог Назми беја који је забаву посјетио те не само да нас није казнио, него нам ни једном речју није пребацио.

Нажалост, рад друштва “Свети Сава” у прво вријеме је ометан и од наших конзервативних људи. Али благодарећи свом солидном и конструктивном раду друштво “Свети Сава” је успјело да и од тих својих противника створи пријатеље.

У зениту своје дјелатности друштво је имало једну добру замисао коју је желело остварити. Хтело је да подигне Народни дом, зграду са једном великом салом за концерте и позоришне представе. Ова сала, према пројекту који је био урађен, имала би позорницу, мјесто за оркестар, ложе и галерије и око 250 седишта. Имала би још две просторије за читаоницу и канцеларију. Црквена општина је била обећала земљиште, а митрополит рашко-призренски Нићифор дао је и благослов и одобрење. Чак је и потребни материјал, као камен, креч, песак и дрвена грађа, прибављен, али до изградње није дошло. Све је омела ситна пакост оних којима је било криво што идеја за подизање Дома потиче од чланова душтва “Свети Сава”.

За вријеме окупације опљачкана је имовина овог друштва. однете су књиге из књижнице, као и позоришни реквизити, кулисе, гардероба, фотеље и столице. Мало је шта од тог повраћено после ослобођења.

На крају ових сећања напомињем и ово: после прогласа устава у Турској 1908 године у политичкој акцији нашег националног покрета у Скопљу запажено је да су пријепољски Срби спретно и успешно радили. За тај успех има се благодарити друштву “Свети Сава” које је својим радом припремило терен за такву акцију.

Подели на мрежама

Повезани чланци