“Стандардно лоше у нестандардно доба” – медијско извештавање о насиљу над женама

“Стандардно лоше у нестандардно доба” – медијско извештавање о насиљу над женама

Пандемија вируса ковид -19 утицала је на цео свет и створила нове околности  које су нарочито неповољно утицале на осетљиве и рањиве групе. Додатно изложене ризику од насиља су жене и девојчице, што потврђују и подаци женских организација у Србији које су за време ванредног стања примале између 30 и 50% више позива на СОС линијама. Пандемија је такође оголила иначе неповољну медијску ситуацију у Србији када је у питању извештавање о родно заснованом насиљу над женама и девојчицама. О овоме сведочи и студија „Стандардно лоше у нестандардно доба“, а за портал Форуминфо говориле су ауторке студије Тамара Иванчевић и Јелена Вишњић.  

Организације цивилног друштва широм света потврдиле су повећан ризик од породичног насиља након избијања пандемије ковида-19. Ванредно стање уведено у Србији у периоду од 15. марта до 6. маја прошле године, без консултација са женским организацијама, додатно је угрозило положај жена које трпе породично насиље.

Аутономни женски центар је у првом месецу дана ванредног стања  регистровао у просеку 30 % више позива упућених СОС линијама, а не изненађује податак да је пријављивање насиља опао за неких 30 % у односу на исти период 2019. године. Да додам и податак да је Удружење ромкиња „Освит“ из Ниша прикупљало информације за јужну Србију и приметиле су пораст од чак 50% позива СОС линијама у периоду ванредног стања – подсећа Тамара Иванчевић, медијска аналитичарка Медијске опсерваторија „Рефрактор“.

Студија „Стандардно лоше у нестандардно доба“ за коју су истраживање спровеле Александра Ђорђевић и Лариса Ранковић, а коју су уредиле и осмислиле Тамара Иванчевић, Јелена Вишњић и Наташа Нишкановић, прати извештавање седам онлајн медија о родно заснованом насиљу над женама, као и реакције корисника друштвених мрежа на садржаје ових медија.

Анализа показује да се највише објава односило на физичко насиље око 44%, затим психичко насиље 26%, док је најмање било присутно економско насиље са 2%. Људи су углавном на објаве о насиљу реаговали емотиконом бес нешто преко 2000 пута. Друго место деле реакције туге и смеха. Када мало дубље промислимо о томе да је неко способан да на вест о убиству или силовању жене, о неком трауматичном искуству или манипулацијама које је трпела, реагује смехом и тиме мисли да сте изнео своје мишљење и да је компетентан да о томе говори на такав начин је дно људског – сматра Тамара Иванчевић.  

У студији се наводи да се жене најчешће помињу у рубрикама у којима се најчешће извештава о насиљу „Забава” и „Црна хроника” или „Kриминал” уз брисање границе између таблоида и „озбиљних“ медија.

Према насиљу морамо да имамо нулту толеранцију. Ту не постоје жене из популарне културе или жене из високе умјетности… Дакле, ја не видим разлику између насиља које се десило над Наташом Беквалац, или неким глумицама и над свим оним тихим женама које се са насиљем суочавају сваког дана, о чијим животима немате ни једног реда ни у поезији, ни у књижевности ни у медијима осим у тренутку кад њихово тијело не буде мртво. Видим неке помаке који долазе из редова новинарки које су се удружиле са феминистичким групама и које су ту вишегодишњу медијску теорију успјеле да претворе у медијски апел – истиче Јелена Вишњић из Феминистичког културног центра Бефем.  

Иако помака има, наше саговорнице истичу да смо још увек далеко од медија који о насиљу извештавају као о озбиљном друштвеном проблему са далекосежним последицама на развој читавог друштва.  

Подели на мрежама

Повезани чланци