By Нема података колико се отпада животињског порекла одложи у општини Пријепоље. Тај податак не садржи ни Локални план, као ни Регионални план управљања отпадом за општине Пријепоље, Нову Варош, Прибој и Сјеницу, а податак нисмо добили ни од Управе за ветерину.
Небезбедно одбачени животињски остаци опасни су по људско здравље и околину јер представљају извор инфективног материјала и опасности за ширење болести животиња које се преносе на човека, попут беснила, салмонеле, антракса, птичјег грипа и других.
И поред тога, често животињски остаци, па и целе угинуле животиње бивају бачене на дивље депоније у насељима, водотокове,контејнере, а неретко крајња станица за животињски отпад буде и несанитарна депонија Стањевине.
Према речима руководиоца РЈ „комунални објекти“ ЈКП „Лим“ Џевада Бегановића, са животињским отпадом се не сусрећу много у контејнерима приликом сакупљања и одвожења смећа, већи проблем је што се животињски отпад истовара директно на депонију, па тако кости, кожа и други споредни делови животиња отпочињу процес разградње и постају доступни углавном псима луталицама и глодарима који их даље шире.
Природна рециклажа
Део животињског отпада, углавном угинуле крупне стоке се одлаже на хранилишта.
На хранилиште белоглавог супа „Кашан“ у пријепољском селу Милошев До о ком се брине УГ „Јадовник – Оаза нетакнуте природе“ годишње се допреми 30 до 50 тона углавном кланичног отпада и угинуле крупне стоке за ову птицу која настањује клисуру Милешевке.
Ми за рад имамо одобрење Завода за заштиту природе, локалне ветеринарске инспекције и Шумске управе. Уз потврду ветеринарског инспектора у Пријепољу да грло није заражено, допремамо на хранилиште углавном угинулу крупну стоку и отпад из кланице „Карахоџић“. На хранилиште долазе и друге животиње које настањују Јадовник, вукови, лисице, дивље свиње, јазавци, као и друге птице грабљивице. Остатке животињског порекла који остају на хранилишту спаљујемо периодично у дубоко ископаној јами – истиче председник Удружења Вјекослав Јоксимовић.
У Специјалном резервату природе „Увац“ у Новој Вароши на хранилиште белоглавог супа „Манастирине“ допреме годишње око 250 тона хране и кланичног отпада годишње који прикупе из неколико суседних општина.
Уз потврду Ветеринарске управе из Ћуприје ми преузимамо здраву стоку. За белоглавог супа чије је станиште у нашем резервату и који је отпоран на већину заразних болести, не би био проблем да је стока и заражена, али су проблем остаци које друге животиње из резервата могу појести и разнети и тако раширити заразу. Белоглави супови и друге врсте, орао белорепан, сури орао, црни лешинар се не хране костима и кожом и ми смо у обавези да те остатке отпремимо у спалионицу „Напредак“ у Ћуприји, јер не смеју да остану у резервату. Тренутно смо у преговорима да са Биолошким институтом “Синиша Станковић” из Београда да у резерват путем програма реинтродукције вратимо орла брадана који се храни костима и кожом како бисмо завршили циклус разградње животињских остатака у природи, односно „природне рециклаже“ – објашњава Стево Радовановић, чувар и водич у Специјалном резервату природе „Увац“.
Животињски отпад настаје у кланицама, постројењима за прераду меса, риба, објектима за узгој и држање животиња. Постоје две врсте тог отпада – течни и чврсти. У отпад животињског порекла убрајају се и делови тела животиња, лешеви, кости и сви они животињски производи који нису намењени за људску исхрану.
У Србији су дозвољена четири начина одлагања и прераде животињског отпада: спаљивање у кафилеријама, закопавање и спаљивање на сточним гробљима или у јамама – гробницама, те у изузетним случајевима закопавање на лицу места, уз контролу инспекције.
Према подацима Управе за ветерину Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, у функцији су четири кафилерије – две за прераду заражених животињских остатака и две за прераду споредних производа безбедних за употребу. Осим тога, две индустрије меса имају сопствена постројења за прераду.
Према Стратегији Републике Србије о управљању отпадом за период 2010 – 2019. највише отпада долази из прерађивачке индустрије и из пољопривреде. Према расположивим подацима продукција отпада животињског порекла у Србији обухвата 28 хиљада тона угинулих животиња и 245 хиљада кланичног отпада годишње, од чега се само око 20% организовано прерађује у кафилеријама. Остатак се одлаже без претходног третмана на депоније и закопава.
По закону, локалне самоуправе су дужне да изграде међуобјекте где се специјалним возилима прикупљају угинуле животиње и чувају до отпремања у кафилерију. У Србији, постоје само три међуобјекта. И то у Kикинди, Панчеву и Вршцу, од укупно 157 општина.
